Законодавни и стратешки оквир политике регионалног развоја

Устав Републике Србије

Устав Републике Србије садржи решења која се односе на обавезу државе да се стара о равномерном регионалном и одрживом развоју: „Република Србија стара се о равномерном и одрживом регионалном развоју, у складу са законом“ (чл. 94). Односно, Република Србија уређује и обезбеђује “развој Републике Србије, политику и мере за подстицање равномерног развоја појединих делова Републике Србије, укључујући и развој недовољно развијених подручја” (чл. 97. тач. 12).

Стратегијa регионалног развоја

Сходно дефинисаним обавезама у Уставу Републике Србије, Влада у јануару 2007. године усваја Стратегију регионалног развоја за период од 2007. до 2012. године, као први стратешки документ који на „конзистентан и целовит начин дефинише основне развојне приоритете регионалног развоја земље и начине њиховог остваривања“. „Огромни унутаррегионални и међурегионални несклади који спутавају развој, а иницирају миграционе токове“ јесу „основни мотив за ангажовање државе у овој области“, наводи се у Стратегији.

Сама Стратегија се темељи на три стуба.

• Први стуб се односи на одређивање степена развијености, односно категоризацију и типологију подручја, што захтева утврђивање методологије. Предложен је индекс развојне угрожености (ИРУ) који указује на пет развојних димензија: економску, демографску, образовну, инфраструктурну и еколошку димензију.
• Други стуб се бави дефинисањем развојних политика у функцији подстицања регионалног развоја и кроз 14 различитих политика наводи мере, активности и инструменте за реализацију (фискална политика, кредитна политика, државна помоћ, политика запошљавања, политика економских односа са иностранством, инвестициона политика, политика страних улагања, политика конкурентности, индустријска политика, политика развоја предузетништва, аграрна политика, подстицање развоја привредне инфраструктуре, туризам и социјална политика). Просторно планирање и заштита животне средине су две области којима је посвећена посебна пажња.
• Трећи стуб односи се на стратегију развоја институција, при чему се апострофира принцип координације рада и активности великог броја институција и субјеката које учествују и спровођењу политике регионалног развоја.

Споразум о стабилизацији и придруживању

Споразум о стабилизацији и придруживању и Закон о потврђивању Споразума о стабилизацији и придруживању између Европске заједнице и њених држава чланица, са једне стране и Републике Србије, с друге стране, истиче значај политике регионалног развоја и мере за њено спровођење за процес европских интеграција. Споразум о стабилизацији и придруживањупредставља политичко обавезивање, како земље потписнице тако и ЕУ. Земља потписница се обавезује да током одређеног прелазног периодаоствари низ реформи како би испунила стандарде ЕУ, са перспективом остваривања придруженог статуса а затим, коначно и пуне интеграције. Свака држава потписница има обавезу да поштује владавину права и кључне демократске принципе, стабилне и демократске институције и тржишну привреду. Регионални и локални развој наводе се као један од приоритетних области сарадње Европске уније и Србије.

Национални програм за европске интеграције

Национални програм за европске интеграције, као краткорочне приоритете наводи усвајање Закона о регионалном развоју и увођење децентрализованог система за управљање фондовима ЕУ кроз успостављање законодавног оквира и изграђене капацитете институција за припрему, спровођење и контролу програма и пројеката финансираних из средстава ЕУ.

Закон о регионалном развоју

Први корак у спровођењу политике регионалног развоја, представља усвајање Закона о регионалном развоју у јуну 2009. године. Закон је у мају 2010. године измењен и допуњен (Службени гласник РС, бр. 51/2009 и 30/2010).

Према Закону о регионалном развоју, регионални развој је „дугорочни и свеобухватни процес унапређења одрживог економског и друштвеног развоја региона, области и јединица локалне самоуправе, уз уважавање њихових специфичности“. Под регионом се подразумева “статистичка територијална целина, која се састоји од једне или више области, успостављена за потребе планирања и спровођења политике регионалног развоја, у складу са номенклатуром статистичких територијалних јединица  на нивоу 2 (НСТЈ 2), није административна територијална јединица и нема правни субјективитет” (чл. 4. тач. 1). За потребе подстицања регионалног развоја одређују се региони: Регион Војводине, Београдски регион, Регион Шумадије и Западне Србије, Регион Јужне и Источне Србије и Регион Косова и Метохије (Уредба о номенклатури статистичких територијалних јединица).

Законом је предвиђено разврставање региона и јединица локалних самоуправа према степену развијености и уведен је појам „девастираних подручја“ као подручја чији је степен развијености мањи од 50% републичког просека БДП по глави становника. Уредбом о утврђивању методологије за израчунавање степена развијености и јединица локалне самоуправе дефинисани су критеријуми разврставања и листа развијености (јединствена листа се утврђује једном годишње).

Законом је предвиђено и усвајање развојних докумената регионалног развоја: Национални план регионалног развоја и регионалне развојне стратегије којима се дефинишу основни развојни приоритети регионалног развоја на националном и регионалном нивоу и начини њиховог остваривања и програми финансирања развоја региона који садрже преглед пројеката за регион и расподелу финансијских средстава за реализацију тих пројеката за сваки регион за буџетску годину.

Законом је утврђено да Влада Републике Србије утврђује мере за подстицаје регионалног развоја, које ће бити финансиране из републичког буџета, буџета аутономних покрајина, Града Београда и јединица локалних самоуправа, као и претприступних фондова Европске уније, донација међународне заједнице и развојних кредита међународних финансијских институција.